Национални парк „Тара“

Kao један од последњих огранака унутрашњих Динарида, планина Тара се налази на крајњем западу Србије, у лакатастој окуци реке Дрине. Први пут је проглашена за национални парк 1981. године.

Тара представља високу, знатно скраћену површ високу 1.000 – 1.200 m, са које се уздижу ретки врхови до висине од 1.400 – 1.600 m. Површ је рашчлањена дубоко усеченим речним долинама које имају облик клисура и кањона. Међу њима најмаркантнија је кањонска долина Дрине са моћним кречњачким одсецима високим и преко 1.000 m. Читаво подручје Таре са дивљим кањонима представља систем разноврсних и често контрастних предела, од оних који по својој структури подсећају на бореалне тајге са тресетиштима, преко типичних предела средњоевропских листопадних шума, до предела који неодољиво подсећају на медитеранске кречњачке или серпентинитске камењаре и литице.

Поред кањона Дрине, на простору Таре се својом лепотом и дивљином издвајају и кањони река Раче, Бруснице и Дервенте, са стрмим стеновитим странама високим и до 700 m. Као изузетна атракција истичу се водопади Мали и Велики скакавац на реци Рзав, као и високо издигнути видиковци Кићак, Смиљевац, Биљешке стене, Козје стене, Витмировац и Козји рид.

Знак распознавања планине Таре нису само дубоке и дивље клисуре и кањони, него и бујне, густе, аутохтоне четинарске шуме које је чине најшумовитијом планином Србије и Европе.

Од преко 1.000 биљних врста, највећа драгоценост Таре су око 20 врста ендемичног карактера: Centaurea derventata, Aquilegia grata subsp. nikolicii, Stachys anisochila, Euphorbia subhastata, Cicerbita pancicii, Silene monachorum, Potentilla mollis, Pancicia serbica… Ипак, почасно место заузима царица свих ендемита Европе – Панчићева оморика (Picea omorica). Ову природну реткост је открио, управо на Тари, српски ботаничар Јосиф Панчић, по којем је и добила име. Панчићева оморика је реликт терцијара и балкански ендемит који је преживео велико ледено доба на веома ограниченим рефугијалним стаништима у средњем току реке Дрине: на Тари, у кањону Милешевке и у делу западне Босне.

Вегетацију Таре гради 35 шумских и девет ливадских заједница. Специфичан мозаик екосистема на Тари чине репрезентативне заједнице мешовитих шума смрче, јеле и букве (Piceeto-Abieto-Fagetum), шуме Панчићеве оморике (Piceetum omorikae), шуме белог и црног бора на серпентинитима (Pinetum nigrae-sylvestris), шуме црног граба и црног бора (Ostryo-Pinetum nigrae) на стрмим странама и литицама кањона Дрине и Дервенте, заједнице стена са бројним балканским ендемитима, заједнице тресава бореалног типа, као и разноврсне, раскошне заједнице ливада.

У очуваним екосистемима Таре налази се богата фауна претежно средњоевропског, бореалног и јужноевропског планинског типа распрострањења. Симбол фауне Таре је реликтни скакавац Pyrgomorphulla serbica, локални ендемит којем је Тара једини дом у глобалним размерама.

У чистим водама Дрине и хладних планинских речица живе репрезентативни примерци младице (Hucho hucho) и липљана (Thymallus thymallus). У околним екосистемима се налази око 130 врста птица. Често се могу видети црна жуна (Dryocopus martius), планински детлић (Dendrocopos leucotos), лештарка (Bonasa bonasia), уралска сова (Strix uralensis), гаћаста кукумавка (Aegolius funereus), жутарица (Serinus serinus), мала мухарица (Ficedula parva), креја лешникара (Nucifraga caryocatactes) и друге врсте.

Од сисара, чести су: мрки медвед (Ursus arctos), дивокоза (Rupicapra rupicapra), срна (Capreolus capreolus), дивља мачка (Felis silvestris), куна златица (Martes martes), или видра (Lutra lutra), домаћин обала Перућачког и Заовинског језера.

Заовине су познате као место на којем је Joсиф Панчић 1875. године открио Панчићеву оморику (Picea omorika), живи фосил биљног света. Осим оморике, овде је забележено још oko 600 биљних врста. На овом подручју преовлађује бујна шумска вегетација коју граде мешовите шуме смрче (Picea abies),

Панчићеве оморике (Picea omorika), јеле (Abies alba), букве (Fagus sylvatica), црног бора (Pinus nigra), белог бора (Pinus sylvestris) и многих других лишћара. У овом националном парку се налазе бројни трагови преисторије, античке, римске, византијске и српске културе. Манастир Рача и некрополе надгробних споменика из XIV и XV века драгоцености су српске средњовековне баштине. Складне динарске брвнаре изграђене од дрвета и камена, воденице на захукталим потоцима, сеоска насеља расута по живописном простору, одраз су традиционалног народног неимарства и препознатљив тарски пејзаж.

Национални парк „Тара“ основан је ради очувања:

➢ крашког рељефа (увале и долине, понорнице и вртаче), тресаве и др.;

➢ најквалитетнијих шумских екосистема лишћарских, четинарских и мешовитих заједница, на Балкану и у Европи, изванредне структуре, квалитета и здравственог стања састојина; станишта и популације дивље флоре, са бројним врстама биљака од значаја на националном, регионалном и европском нивоу, а посебно Панчићеве оморике на њеном исходном аутохтоном станишту и местима на којима је први пут пронађена и описана као за науку нова врста четинарског дрвета, као и дервентанског различка;

➢ станишта и популације дивље фауне, посебно птица (црна жуна, велики детлић, уралска сова, гаћаста кукумавка, дивља канаринка и планинска сеница), сисара (медвед, дивокоза, вук, дивља свиња, дивља мачка и куна златица), инсеката (ендемо-реликтни Панчићев скакавац) и др.;

➢ живописних и привлачних предела са низом карактеристичних обележја условљених стањем и одликама природних чиниоца, одмереним утицајем људи на природу, народним стваралаштвом и градитељством;

➢ богатог културно-историјског наслеђа, на првом месту манастира Рача, некрополе у Перућцу и у Растишту, скита Св. Ђорђа и заштите и очувања спомен обележја;

➢ адекватног квалитета живота људи у националном парку кроз развој друштвене, културне и економске активности.

НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА

Ι категорија заштите – заштићено подручје међународног, националног, односно изузетног значаја.

ПОВРШИНА

Укупна површина НП „Тара“ износи 24.991,82 ha, од чега је 13.588,51 hа у државној својини, а у приватној и другим облицима својине 11.403,36 hа.

РЕЖИМИ ЗАШТИТЕ

I степен заштите (13,35% укупне површине),

II степен заштите (34,07% укупне површине) и

III степен заштите (52,58% укупне површине).

ПОЛОЖАЈ

Национални парк „Тара“ налази се на крајњем западу Републике Србије, захвата подручје ограничено лактастим током реке Дрине, између Вишеграда и Бајине Баште, а чине га планински масиви Звезда, Црни врх и Равна Тара. Са источне стране подручје је одвојено Солотушком реком и висоравни Поникве, а са јужне Креманском и Мокрогорском котлином.

Подручје Националног парка „Тара“ простире се на територији општине Бајина Башта.