Национални парк „Ђердап“

Национални парк „Ђердап” налази се у североисточној Србији, на граници са Румунијом. Парк је први пут заштићен 1974. године.

Најмаркантнија црта рељефа и знак распознавања овог националног парка је грандиозна Ђердапска клисура, најдужа и највећа клисура пробојница у Европи. Ђердапску клисуру чине четири мање клисуре и три котлине које се наизменично смењују у дужини од готово 100 km.

Најлепша међу мањим клисурама је Велики казан. На овом делу тока моћни Дунав је уклештен између стрмих, често вертикалних литица уздигнутих и до неколико стотина метара изнад реке чија ширина не прелази 170 m. Управо ту је Дунав најдубљи. Дубина од 90 m измерена у једном од џиновских лонаца, једна је од највећих речних дубина на свету. Лепота Великог казана оставља неизбрисив утисак на све посетиоце, без обзира на то да ли се посматра са реке или са ивице површи која се надноси над реком. Тек ту се на упечатљив начин види по чему је Ђердап (Гвоздена врата) добио име.

Јужно залеђе клисуре рашчлањено је ерозивним радом већег броја десних притока Дунава. По атрактивној и динамичној морфологији посебно се издваја кањон Бољетинске реке. Кањон је значајан као објекат геонаслеђа јер се у њему сагледава комплетна геолошка историја овог дела Европе, од палеозоика до кенозоика. По својој лепоти овај геолошки профил је један од најрепрезентативнијих у Србији.

Због велике дужине и дубине, различитих експозиција, најразноврснијих облика рељефа и заклоњених станишта са специфичном микроклимом, Ђердапска клисура је један од најзначајнијих рефугијума древне флоре и фауне Европе.

Подручје овог националног парка насељава преко 1.100 биљних врста. Уз друге бројне врсте, знак распознавања Ђердапске клисуре су терцијарни реликти попут мечје леске (Corylus colurna), ораха (Juglans regia), јоргована (Syringa vulgaris), тисе (Taxus baccata), сребрне липе (Tilia argentea), кавкаске липе (Tilia caucasia), Панчићевог маклена (Acer intermedium), храста медунца (Quercus pubescens) или зеленике (Ilex aquifolium). Посебно место заузима ђердапска лала (Tulipa hungarica) којој је Ђердапска клисура једино станиште на свету.

Богатство флоре је условило и богату вегетацију, пре свега шумску. У оквиру великог комплекса шума, описано је преко 50 мешовитих шумских и жбунастих заједница, од којих 35 заједница има реликтни карактер.

Национални парк је станиште за преко 150 врста птица. Овде је, на пример, присутан сури орао (Aquila chrysaetos), орао змијар (Circaetus gallicus), орао белорепан (Haliaeetus albicilla), црна рода (Ciconia nigra), сива чапља (Ardea cinerea), као и многе друге врсте.

Фауна сисара је такође разноврсна и бројна. Најатрактивније врсте су видра (Lutra lutra), медвед (Ursus arctos), рис (Lynx lynx), шакал (Canis aureus), дивља свиња (Sus scrofa), јелен (Cervus elaphus), срна (Capreolus capreolus) и дивокоза (Rupicapra rupicapra).

Ђердап се издваја и по непоновљивом и значајном споменичком наслеђу. Најзначајнији је, свакако, Лепенски вир. Током систематских археолошких радова на истоименој дунавској тераси, на десној обали су пронађени остаци непознате преисторијске културе који су изазвали праву сензацију у археолошким круговима. Насеље са сакралним грађевинама специфичне конструкције и облика, са скулптурама од џиновских облутака које приказују мистериозна риболика бића, било је у периоду између 7.000 и 6.000 година пре н.е. једна од најсложенијих култура праисторије.

У стешњеној амфитеатралној ували остварене су најстарија урбана структура, сакрална архитектура и монументална скулптура у Европи.

O времену када је дуж Дунава формиран римски лимес, односно, ланац утврђења, говоре остаци пута усеченог у стену завршеног за време императора Трајана. О грандиозном подухвату Римљана и данас сведочи позната Трајанова табла (Tabula Traiana).

Један од најсликовитијих призора пружа се на улазу у саму клисуру. На месту где се Дунав нагло сужава, на стрмим литицама стражари средњовековни град Голубац са импресивном каскадом одбрамбених кула и градским платнима. Ово је једна од најлепших и најважнијих дунавских тврђава средњовековне Србије.

Национални парк „Ђердап“ основан је ради очувања:

➢ објеката карстног рељефа и хидрографије, Ђердапске клисуре, кањона Бољетинске реке, кањона Брњице и др.;

➢ станишних типова: полидоминантних реликтних заједница, осиромашених реликтних заједница, шибљака, савремених и других типова шума (букове шуме, храстово-грабове шуме, термофилне и супра-медитеранске храстове шуме, мешовите термофилне шуме и обалске формације врба);

➢ станишта и популације дивље флоре, посебно копривића, ораха, мечје леске, јоргована, маклена, црног јасена, грабића, сребрне липе, кавкаске липе, Панчићевог маклена, медунца, златне папрати, божиковине, тисе, брекиње, дивље крушке, дивље трешње и др.;

➢ станишта и популације дивље фауне, посебно птица (црна рода, белорепан, орао змијар, патуљасти орао, орао кликташ, сури орао, соко, буљина и мали вранац), сисара (рис, европски јелен, дивља свиња, медвед, видра, шарени твор, дивокоза и срна) и риба (сом, кечига, смуђ, деверика, мрена, балкански вијун, лињак, караш, велики и мали вретенар и јегуља) и др.;

➢ културно-историјског наслеђа, нарочито Голубачког града, Лепенског вира, Трајанове табле, Дијане Караташ и заштите и очувања спомен обележја и др.

НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА

Ι категорија заштите – заштићено подручје међународног, националног, односно изузетног значаја.

ПОВРШИНА

Укупна површина НП „Ђердап“ износи 63.786,48 hа, од чега је 45.454,87 hа у државној својини, а у приватној и другим облицима својине 18.331,60 hа.

РЕЖИМИ ЗАШТИТЕ

I степен заштите (8,01% укупне површине),

II степен заштите (21,50% укупне површине) и

III степен заштите (70,79% укупне површине).

ПОЛОЖАЈ

Национални парк „Ђердап“ налази се у североисточном делу Републике Србије и обухвата део подручја Ђердапске клисуре (Гвоздена врата) у средњем току Дунава. Обухвата делове масива Северног Кучаја, Мироча и Штрбца ширине 2-10 km, као и део Дунава, који припада Републици Србији.

Подручје Националног парка „Ђердап“ простире се на територији општина: Голубац, Мајданпек и Кладово.