Након пријаве Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, брзом оперативном акцијом припадника Министарства унутрашњих послова, у сарадњи са Инспекцијом за заштиту животне средине и Заводом за заштиту природе Србије, идентификован је и приведен починилац тровања, нађеног угинулог црног стрвинара 08. маја на подручју Сврљишких планина. Од 2000. године у Србији од тровања је страдало више од 3000 јединки дивљих птица, али су осуђујуће пресуде, поготово оне са казном близу максималне, и даље реткост. Иако у овом конкретном случају црни стрвинар није био примарна мета тровања, Завод за заштиту природе Србије апелује да страх и потенцијална економска штета по домаћинства не смеју да буду повод тровања дивљих грабљивица попут вукова, лисица и шакала. Осим што су законом строго заштићене и заштићене врсте, па је њихово тровање кривично дело, ове врсте су веома значајне за екосистеме у којима живе, и њихова бројност се једино може контролисати на начин прописан законом.
Последњих година црног стрвинара могуће је видети изнад источне и југоисточне Србије, па и шире. Разлог за то је пројекат његове реинтродукције који се кроз Европску унију, а у сарадњи са Шпанијом, спроводи у Бугарској. И у Бугарској се црни стрвинар до пре десетак година водио као ишчезао, али данас захваљујући овом пројекту у Бугарској има неколико десетина парова црног стрвинара. Као и свака птица, црни стрвинар не зна за границе, па из Бугарске прелеће изнад Србије. Тако је у јулу 2025. године збринута повређена јединка црног стрвинара из Бугарске, пронађеног у околини Врања, а нажалост сада имамо случај пронађене отроване јединке у околини Беле Паланке на Сврљишким планинама. Обе јединке су из програма реинтродукције (поновног насељавања) ове врсте у Бугарској.
Црни стрвинар (Aegypius monachus) једна je од највећих птица грабљивица која насељава Евроазију. Има распон крила око 3 m и масу у просеку 6-14 kg. Латинско име води порекло од грчке речи који се може превести као суп старешина, због карактеристичне главе. Храни се, готово искључиво остацима угинулих животиња. Најчешћи је то угинула стока, али и други домаћи и дивљи сисари, ређе гмизавци и птице.
Број црних стрвинара је у протекла два века знатно опао на глобалном нивоу због тровања, лова и уништавања станишта. Ишчезли су у многим европским земљама, попут Француске и Италије. У новије време заштита је омогућила опоравак ове врсте, посебно у Шпанији, где се број парова повећао и сада броји између 2500 и 2600 парова, што чини око 83% европске гнездеће популације. Процењује се да светска популација црних стрвинара броји 16800-22800, док европска 5800-6700 одраслих јединки.
Црни стрвинар је строго заштићена дивља врста у Србији. У 19. и првој половини 20. века био је релативно широко распрострањена гнездарица која се могла видети изнад планина на југу, истоку и западу Србије. Ишчезао је педесетих и шездесетих година 20. века због великих акција тровања вукова.
Када је о лешинарима реч, они су јединствен и незамењив актер у екосистему, јер заустављају ширење заразних болести међу животињама у природи. У циљу очувања птица из групе лешинара у Србији су формирана хранилишта у Специјалним резерватима природе „Увацˮ, „Трешњицаˮ, „Милешевкаˮ и „Пештерско пољеˮ, на која се износе целе или делови угинулих домаће животиње на начин који не угрожава природу, а тиме се спречава потенцијално тровање животиња на непознатим и неприступачним местима, а драстично смањују трошкови нешкодљивог уклањања угинулих животиња из домаћинстава.
