Природно добро планина Јелица, у западној Србији је планинска регија облика греде, засечене долинама, изнад којих су врхови просечне висине 800-900m. Јелица има динарски правац пружања, северозапад-југоисток у дужини од 30km, чинећи природну границу између Драгачевске потолине и Чачанско-краљевачке котлине у крајњим североисточним деловима Старовлашко-рашке регије. Поред највишег врха планине Црне стене (929m н.в.), већи врхови су: Небош (894m н.в.), Вериње (874m н.в.), Градина (849m н.в.), Стјеник (825m н.в.) и Рајачки вис (818m н.в.). Подручје је сложене геолошке грађе и изграђено је од метаморфних стена и магматита, као и од седимената мазозојске и кенозојске старости.
Захваљујући специфичној геолошкој грађи, педолошком покривачу, богатству воде, карактеристикама климе омогућен је опстанак разноврсног живог света. У флористичком саставу на Јелици утврђено присуство 630 врста. Укупно 101 врста ужива национални и међународни значај, 6 врста се налази у категорији строго заштићених врста, док је заштићених врста 65. Из категорије заштићених врста, укупно 43 врсте налазе се на Уредби о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне. Утврђено је присуство 16 врста из фамилије орхидеја. Од свих врста, као посебне могле би се издвојити две строго заштићене врсте биљака Kitaibela vitifolia Willd.-кадивка и Thelypteris palustris Schott-барска папрат. Јелица је нова тачка у распрострањењу ове две врсте, које се налазе на Другој прелиминарној црвеној листи одабраних група биљака, бескичмењака, кичмењака и гљива Србије. На простору Јелице присутне су још 32 реликтне и 7 ендемичних врста.
Значајан део планине Јелице прекривен је шумском вегетацијом. Најнижи појас шума чини храстов појас, унутар ког су очуване термофилне шумске заједнице. То су површине под климатогеном шумом храстова сладуна и цера (Quercetum frainetto-cerris). На гребенима и међудолинским косама налази се китњакова шума типа Quercetum petraea, а у увалама и на стрмим осојним странама брдска букова шума (Fagetum moesiacae submontanum). На већим надморским висинама (изнад 800m) брдска букова шума прелази у планинску букову шуму (Fagetum moesiacae montanum). Подручје Јелице представља и потенцијално Натура 2000 подручје-pSCI „Јелица“ одабрано због два типа станишта: мезијске шуме букве (91W0) и источне шуме медунца (91AA) на површини преко 50% заштићеног подручја. У шумама Јелице присутно је око 60 дрвенастих и жбунастих врста дрвећа, а од укупно 38 врста дрвећа које су наведене у списку TBFRA – 14 врста је заступљено као реликтне, ретке и ендемичне.
У границама заштићеног подручја Предео изузетних одлика „Планина Јелица“, и то само у појединачним водотоцима (као што су Јежевачки поток и Петничка река), евидентирана је само 1 врста рибе и то поточна мрена (Barbus balcanicus), која представља врсту од националног и међународног значаја. Од осталих акватичних организама издваја се присуство поточног рака (Austropotamobius torrentium) у Јежевачком потоку, врсте декаподног рака која има статус строго заштићене дивље врсте на националном нивоу, а и од међународног је значаја.
Забележено је присуство 9 врста водоземаца и 9 врста гмизаваца од укупног броја врста који живе у Србији. Од евидентираних 18 врста, 12 врста су строго заштићене, док су 3 заштићене дивље врсте. На подручју планине Јелице најбројнији представници водоземаца су даждевњаци (Salamandra salamandra) и грчке жабе (Rana graeca), нађени на скоро свим водотоковима и другим воденим стаништима.
Од представника фауне инсеката на планини Јелици евидентирано је 49 врста инсеката из редова правокрилаца (Orthoptera), лептира (Lepidoptera) и тврдокрилаца (Colepotera), од којих су 3 врсте строго заштићене и 1 заштићена дивља врста које истовремено имају међународни значај.
На подручју планине Јелице забележено је укупно 100 врста птица. Нajвeћи дeo eвидeнтирaних врстa птицa (69) имају статус гнeздaрица, док су укупно 9 врста могуће/вероватне гнездарице. Нajвeћи брoj врста птицa на овом подручју je стрoгo зaштићeно и има национални значај, а евидентирано је 18 врста са међународним значајем (Додатак I Директиве о птицама).
Заштићено подручје стално или повремено настањује око 40 врста сисара, што је мање од половине врста до сада регистрованих на тлу Србије. Од карактеристичних степских врста јављају се пољска волухарица, зец и ласица.
У кречњачким стенама развијени су облици рељефа карактеристични за карстне терене. Издвајају се прозорац „Стјеничко окно“, пећина св. Јована Стјеничког, Савина пећина, као и многобројни видиковци.
Заштићеном подручју посебну вредност дају заштићена непокретна културна добра: споменик културе Манастир Стијеник (Бањица, град Чачак), споменик културе од великог значаја Црква Светог Николе у Јежевици (град Чачак) и Археолошко налазиште Градина у Грабу (општина Лучани); као и археолошки локалитети: Црквине (Бањица, град Чачак) и Манастир (шума изнад манастира Стијеник).
