Долина Пчиње се налази у југоисточној Србији. Обухвата подгорину планина Козјак и Старац, и долину реке Пчиње која раздваја ова два масива. Простор заштићеног предела представља најкарактеристичнији део региона где доминирају вредне природне карактеристике. Једна од њих је ток реке Пчиње који је кроз развијен рељеф формирао и кањонски и равничарски ток између планине Козјак и Старца на супротној страни, у чијој се позадини налази планина Рујан. Река Пчиња својом лепотом, клисурастим деловима и меандрима привлачи посебну пажњу.
Ово подручје се налази на граници континенталне и медитеранске климе. Поседује одлике оба типа климе и карактерише га велика разноврсност живог света. Са једне стране ту су јужне границе распрострањења континенталних врста флоре и фауне, а са друге, северне границе станишта врста карактеристичних за Медитеран.
На овом подручју преовлађују полидоминантне топлољубиве шуме и шикаре храста медунца (Quercus pubescens), цера (Quercus cerris), сладуна (Quercus frainetto), грабића (Carpinus orientalis), црног јасена (Fraxinus ornus), црвене клеке (Juniperus oxycedrus), мечје леске (Corylus colurna) и многих других врста, међу којима се по бројности истичу терцијарни реликти. Фауну карактерише кратконоги гуштер (Ablepharus kitaibelii), грчки гуштер (Chalcidis ocellatus), степски смук (Coluber caspius), даурска ласта (Hirundo daurica) јастреб кокошар (Accipiter gentilis), краткопрсти кобац (Accipiter brevipes) и многе друге врсте.
Са једне стране геоморфолошке особености јединственог и препознатливог карактера, клима и орографија које су условиле сложену флору транзитног карактера, са различитим елементима флоре формиране у контактној зони два међусобно различита флористичка региона и са друге стране социолошке и културолошке особености (културно-историјско наслеђе, архаична села, традиционалан начин живота и сл.), кроз еволутивни процес заједничког међудејства, утицали су на то да ово подручје данас представља део Србије који је препознатљив и репрезентативан, односно допринели формирању специфичног предеоног изгледа.
НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА
ΙΙ категорија заштите – заштићено подручје регионалног односно великог значаја.
ПОВРШИНА
Површина Предела изузетних одлика „Долина Пчиње” износи 2.606 hа, од чега је 55 hа у својини Српске православне цркве, 1.269 hа у државној својини и 1.282 hа у приватној својини.
РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ
На подручју ПИО „Долина Пчиње“ установљен је режим заштите ΙΙ степена.
ОПШТИНА/Е
ПИО Долина Пчиње обухвата подручје општине Бујановац, односно подручја катастарских општина Јабланица, Старац и Воганце.
ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА
„Одлука о проглашењу Манастира Прохор Пчињски за културно добро – споменик културе и стављању под заштиту његовог природног простора“ (Скупштина Општине Бујановац, 10.07.1989 год.).
(Заштита долине Пчиње са манастиром Светог Прохора Пчињског рађена је у више наврата. Најпре је Републички завод за заштиту природе СРС, садашњи Завод за заштиту природе Србије, урадио два документа која се односе на простор непосредне околине манастира. То су, „Прохор Пчињски – Природни простор око непокретног културног добра“, 1984. године и „Прохор Пчињски, план заштите природних вредности“, 1986. године. На основу ових докумената и теренских истраживања, 1993. године урађен је елаборат Предлог за заштиту природног добра Предео изузетних одлика „Прохор Пчињски“ који је послужио као стручна основа за доношење Уредбе о заштити Предела изузетних одлика Долина Пчиње, односно Уредбе о изменама и допунама Уредбе о заштити Предела изузетних одлика Долина Пчиње, „Службени гласник РС“, бр. 55/1996 и 2/2003, правних аката који су на снази).
АКТ О ЗАШТИТИ
„Уредба о заштити предела изузетних одлика Долина Пчиње“ („Службени гласник РС“, бр. 55/1996).
„Уредба о изменама и допунама Уредбе о заштити предела изузетних одлика Долина Пчиње“ („Службени гласник РС“, бр. 2/2003).
УПРАВЉАЧ
Српска православна црква – Православна епархија Врањска, Врање.
