Стара планина је стављена под заштиту, да би се у интересу науке, образовања и унапређења културе и одрживог привредног и демографског развоја, очували: изузетна вредност биљног и животињског света, места која изражавају изузетну геолошку разноврсност подручја, као што су одређени олици рељефа, посебне појаве површинских и подземних вода и формације стена које су структурно, палеонтолошки, стратиграфски и минералошки значајне, лепота и разноликост предела, културне врендости које су представљене средњевековним манастирима и другим непокретним културним добрима, објектима народног градитељства, традиционалним алатима, предметима, занимањима и обичајима локалног становништва.
Стара планина се налази у источној Србији, на граници са Бугарском, и део је пространог масива Балкан. Као морфолошка целина омеђена је долинама Белог и Трговишког Тимока, и Височице, а на истоку државном границом.
Овај парк природе је ризница седимената различите старости, од палеозоика до кенозоика, фаунистички и флористички документованих због чега су издвојени профили или читаве зоне које представљају геонаслеђе универзалне вредности. Рељеф подручја је изузетно морфо-хидролошки испресецан, а бројни планински токови оплемењују пејзажне одлике. Познати су долина потока Бигар, уклештени меандри Темштице, локалитети Миџор и Бабин зуб. Најјачи извор на Старој планини је Јеловичко врело, које има изглед „ока” формираног у малом басену.
На Старој планини утврђено је присуство око 1.190 биљних врста, што чини 34 одсто укупне флоре Србије. Поред тога, она је један од значајнијих центара терцијарних и глацијалних ендемо-реликтних врста. Специфичне врсте Старе планине су, на пример, криласти звончић (Campanula calyciliata), локални ендемит овог масива и Панчићева жабља трава (Senecio pancicii), централнобалкански ендемит у Србији присутан само на Старој планини. Од разноврсних шумских и зељастих заједница посебно су интересантне заједнице планинских тресава на Јабучком равништу, Бабином зубу и у пределу Арбиња.
Заступљене су и бројне групе животиња које обогаћују и улепшавају ову планину. Истраживањима је утврђено 116 врста дневних лептира, 18 врста водоземаца и гмизаваца, 203 врсте птица и више од 30 врста сисара. Стара планина је, на пример, главно станиште риђег мишара (Buteo rufinus) и пољске шеве (Alauda arvensis) у Србији, главно станиште шумске шљуке (Scolopax rusticola) у источној Србији и станиште ендемске балканске подврсте ушата шева (Eremophila alpestris balcanica).
Особеност подручја огледа се у изузетном богатству културно-историјским споменцима који датирају од претхришћанског периода до XIX века, међу којима се својом лепотом издвајају бројне српске православне цркве.
НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА
I категорија – заштићено подручје међународног, националног, односно изузетног значаја.
ПОВРШИНА
114.332 ha.
РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ
Режими заштите I (првог), II (другог) и III (трећег) степена.
ОПШТИНА/Е
Зајечар, Књажевац, Пирот, Димитровград.
ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА
Уредба о заштити парка природе „Стара планина“ („Службени гланик РС“, бр. 19/1997).
АКТ О ЗАШТИТИ
Уредба о заштити парка природе „Стара планина“ („Службени гланик РС“, бр. 23/2009).
УПРАВЉАЧ
Јавно предузеће „Србијашуме“.