Натура 2000 је мрежа заштићених подручја унутар граница Европске уније. Осмишљена је тако да се на основу Директиве о очувању природних станишта и дивљих биљних и животињских врста, познатије као Директива о стаништима (Council Directive 92/43/EEC on the conservation of natural habitats and of wild fauna and flora, the Habitats Directive) и њених додатака (за типове станишта из Додатка I и за врсте из Додатка II) и Директиве о очувању дивљих птица/Директива о птицама (Directive 2009/147/EC of the European Parliament and of the Council on the conservation of wild birds, први пут донета1979. године – Council Directive 79/409/EEC) са врстама са Додатка I, издвоје подручја за заштиту са циљем да се обезбеди дугорочан опстанак највреднијих и најугроженијих врста и станишта Европе.
Тренутно је у оквиру 28 земаља чланица овом мрежом обухваћено преко 27.000 копнених и маринских подручја, која покривају 18% територије ЕУ. У односу на нашу земљу, еколошка мрежа биће утврђена и постаће део европске еколошке мреже Натура 2000 до дана приступања Републике Србије Европској унији. У том смислу, Србија, као будућа чланица, тек треба да пружи свој допринос, не само у повећању површине мреже, већ и у развијању овог система заштите који ће се одвијати упоредо са заштитом која се спроводи на националном нивоу. У претходном периоду је извршена идентификација типова станишта са Додатка I који су присутни у Србији, као и биљних и животињских врста са Додатка II Директиве о стаништима, а утврђена је и листа врста птица у складу са Директивом о птицама.
Процедура успостављања Натура 2000 система заштите
При избору и проглашавању подручја мреже Натура 2000 све земље кандидати морају да прођу три фазе дијалога са Европском комисијом:
I фаза: Припрема националне листе предложених Подручја од значаја за Заједницу (proposed Sites of Community Importance, pSCIs)
Према члану 4. Директиве о стаништима свака будућа држава чланица на дан уласка у ЕУ доставља Европској комисији листу предложених Подручја од значаја за Заједницу (pSCIs). Та подручја обједињују типове станишта са Додатка I и станишта за врсте са Додатка II. Предлажу се по одређеним правилима и њихов избор је искључиво научни процес заснован на стандардном критеријуму селекције који је објашњен у Директиви, као и на неким другим документима усаглашеним између Европске комисије и земаља чланица. У те сврхе се користи Приручник Европске уније за тумачење типова станишта (Interpretation Manual of European Union Habitats, EU28, European Commission, 2013). http://ec.europa.eu/environment/nature/legislation/habitatsdirective/docs/Int_Manual_EU28.pdf
Користећи овај приручник, Србија треба да припреми сопствени приручник за типове станишта који се срећу на територији наше земље онако како је то учинила и већина чланица Европске уније. Специфични подаци о сваком подручју се саопштавају Комисији преко формулара, тзв. стандардних образаца (Standard Data Form, SDF).
II фаза: Одређивање Подручја од значаја за Заједницу (Sites of Community Importance, SCIs).
Када нова земља чланица предложи националну листу подручја, Европска комисија ту листу доставља свом стручном телу, Европском предметном центру за биолошку разноврсност (European Topic Center for Biodiversity – ETC/BD). Ово тело изврши анализу предлога и за Европску комисију организује биогеографски семинар, на коме се проверава да ли је за све типове станишта и врсте у држави предлог подручја довољно заступљен („sufficiency“) или не („insufficiency“), и то посебно за сваки биогеографски регион који је присутан на територији државе.
Биогеографски семинари се одржавају како би се извршио одабир Подручја од значаја за Заједницу (SCI) са листе предложених Подручја од значаја за Заједницу (pSCIs). Циљ је да се утврди да ли је држава предложила довољно квалитетних подручја према одредбама члана 4. Директиве о стаништима и другим важећим документима усаглашеним у ЕУ. Биогеографском семинару, који води Европска комисија, присуствује држава кандидат, стручњаци Европског предметног центра за биолошку разноврсност, независни експерти за станишта и врсте, именовани од стране Комисије и представници невладиних организација, једни заступајући „зелена“ удружења, а други заступајући кориснике и власнике земљишта.
Иако се дешава веома ретко, могуће је и да нека подручја буду избрисана са листе, ако се утврди да нема довољно аргумената за њихово прихватање.
У случају да је недовољан број новопредложених подручја, Европска комисија може да затражи допуну и више пута. Допуне се преговарају билатерално између Европске комисије и државе, а тек након уклањања свих недостатака, Европска комисија у договору са свим земљама чланицама усваја за државу коначну листу Подручја од значаја за Заједницу (SCI) која се публикује у Службеном гласнику Европске уније (Official Journal of European Communities).
III Фаза: Проглашење Посебних подручја очувања (Special Areas of Conservation, SACs)
У периоду од шест година након усвајања листе Подручја од значаја за Заједницу (SCI подручја), земља чланица треба да их прогласи за Посебна подручја очувања (SACs) према националном закону, а у складу са захтевом члана 4(4) Директиве о стаништима. Истовремено, за сва Посебна подручја очувања (SACs) треба да се одреде неопходне мере очувања и одговарајуће законодавне, управне и/или уговорне мере да би се испунили еколошки захтеви типова станишта и врста за које су појединачна подручја издвојена.
Подручја посебне заштите (Special Protection Areas, SPAs) се проглашавају према Директиви о птицама. Она се проглашавају првенствено ради заштите најређих и најугроженијих врста птица на европском нивоу, укључујући и миграторне врсте птица. Подручја посебне заштите се проглашавају кроз једноставнију процедуру, односно директно се укључују у мрежу Натура 2000, за разлику од свих неопходних корака које треба предузети да би се утврдила Посебна подручја очувања према Директиви о стаништима. Такође, одређена Подручја посебне заштите могу бити истовремено и Посебна подручја очувања уколико се на тим подручјима осим птица налазе и друге врсте или типови станишта у складу са Директивом о стаништима.
Мрежу Натура 2000 чине на крају Посебна подручја очувања и Подручја посебне заштите која су земље чланице прогласиле у складу са обе Директиве.
