Хидрологија

Хидрологија је наука која изучава воде у природи, њихово распрострањење, и одређује закономерности развоја појава и процеса у природи. У очувању и заштити природе присутна је кроз хидролошко наслеђе – савремену дисциплину хидрологије и геонаслеђа.

Хидролошко наслеђе у средиште свог интересовања ставља хидролошку разноврсност одређеног простора, истражујући је, вреднујући је и из ње издвајајући изузетне сегменте, репрезентативне водне појаве-објекте хидролошког наслеђа.

Објекат хидролошког наслеђа је појавни облик воде на Земљи, или њеном одређеном делу, кога његове еколошке, ресурсне, научне, образовне, социо-културне и естетске вредности издвајају из обиља других и чине га јединственим.

Хидролошко наслеђе истиче вредност својих објеката као засебних природних појава и феномена (научна, образовно-васпитна и естетска вредност), саставних и елементарних делова природног система (еколошка вредност) и појава које су услов постојања и развоја човека и друштва (ресурсна и социо-културна вредност), а њихово очување и заштиту поставља као један од крајњих циљева.

Класификација хидролошког наслеђа Србије утемељена је на фундаменталној подели хидролошког наслеђа, усклађена са водним специфичностима овог простора, и она обједињује богатство, разноврсност и јединственост водних појава Србије.

На Листи објеката хидролошког наслеђа Србије налазе се 272 објекта, подељена у 5 представљених група и више подгрупа. Активностима Завода за заштиту природе Србије до сада је заштићено приближно 120 објеката хидролошког наслеђа Србије.

Први природни споменик, који је заштићен у Србији 1949. године, био је Водопад Рипаљка (Велика и Мала Рипаљка) на реци Градашници, у подножју планине Озрен код Сокобање, данас објекат хидролошког наслеђа.

Треба нагласити да је тек половина наведеног броја објеката хидролошког наслеђа Србије заштићена због сопствених природних вредности, и то, углавном, као споменик природе (Рипаљка, Хомољска потајница, Крупајско врело, Врело Млаве, Промуклица, Долина потока Бигар, Слапови Сопотнице, Сутеска Сиколске реке са водопадом на Мокрањској стени, Врело Грзе, Јовачка језера и др.), или као важан локалитет у оквиру већег природног добра (национални парк, парк природе, специјални резерват природе и др.), док су се остали „нашли“ у оквирима већих заштићених подручја, а да нису вредновани на одговарајући начин.

Такође, известан број објеката хидролошког наслеђа налази се у поступку заштите, као самосталан објекат: Таорска врела, Долина Малог Рзава, Бледерија, Хидролошки комплекс „Калипоље-Буковик“, или као део већег заштићеног подручја попут Кучаја-Бељанице, Мојстирско-драшких планина, Маљена и других.

У наредном периоду један од главних задатака Завода у активностима на заштити геодиверзитета, кључног и неодвојивог сегмента природе, биће даљи рад на издвајању и заштити објеката хидролошког наслеђа Србије.